Пише Чедомир Д. Лутовац,проф.историје ''ДАПСИЋЕ НА ОБОДУ БЕРАНСКЕ КОТЛИНЕ ''
ДАПСИЋЕ НА ОБОДУ БЕРАНСКЕ КОТЛИНЕ
Пише Чедомир Д. Лутовац
На заталасаном источном ободу Беранске котлине расуте куће и бројни засеоци. У долини брзе планинске ријеке простире се село Дапсиће са својих двије стотине кућа, у којима живи око 800 становника, а Дапсићко брдо са својих 800 метара надморске висине неопажено га одваја од Беранске котлине, чији је оно саставни дио. Мало село утонуло у бујно зеленило травнатих окутњица, шљивика и гајева по заталасаним обронцима Ђоковог бријега и Дабоваче. Преко зелених брежуљака у низу отворен поглед на Оштру јелу и планински вијенац Старчевих ломова, који затвара линију хоризонта на истоку. На сеоски простор, које чини село и селина, од Стањевице до Јарињег Крша, надовезују се катуни у нижој, средњој и високој планини, што укупно заузима простор од око 30 км2, то јест 3% простора општине Беране, са 2% њеног становништва. Сложни људи, гостољубиви и пуна срца, одувијек су овдје скромно живјели уздајући се у свој труд и невелика сопствена имања. Било је узајамног помагања, заједничког живота, мобâ и сијелâ. Прелијеп крајолик тишине и мира опија свјежином, а поглед ока мами бескрајно зелено пространство. Божанствено поднебље обавијено зеленилом, шумовити брежуљци у низу, а брзи облаци небом промичу. Прекрасно чедо природе дању сунчаним зрацима обасјано, а ноћу на сјсјној мјесечини звјездано небо своју росу просипа. Нечујно промичу дани и ноћи овом тишином, опчињени лаганим шумором зелених грана и жубором поточића што се сливају са околних честара, утапајући своје жуборе у вјечни хук ријеке, која хита према Тивранској клисури да своје пјенушаве таласе зеленом Лиму преда. У прошлости је овај простор био саставни дио Будимљанске жупе, која се помиње у 13. вијеку. Име села је словенског поријекла, које потиче од неког властитог имена: Дабо, Дапко, Дабета или слично, у даљој етимологији Даж-бог или Дај-бог. Извор воде, пошумљену осојну страну од Ланишта до Стружишта и окомиту стијену-листру обухвата заједничко име Дабовача, а то се може довести у везу са називом села испод Дабоваче.
У доба турске окупације припада нахији Будимља, за коју је касније преовладало предионо име Хас по крупном царском посједу хасу. У доба интензивирања исламизације у 18. вијеку овај простор добија назив Шабанагића нахија по моћним исламизованим беговима Шабанагићима у Плаву и Гусињу, а у вријеме ослободилачке борбе оснива се капетанија Равни Хас или Поличка капетанија у Доњим Васојевићима на десној страни Лима, са запаженим мјестом Дапсића и Дапсићана у њој. Након разграничења Црне Горе и Турске 1858/59. године Дапсиће остаје у Доњој нахији Васојевића или Беранској нахији у турској граници све до ослобођења 1912. године. Данас Дапсиће припада јасно издеференцираној географској цјелини на сјевероистоку Црне Горе под називом Горње Полимље или Васојевићи. Рељеф Дапсићког простора чине три цјелине: дио Беранске котлине са Дапсићким брдом, ријечном долином и околним заталасаним странама и узвишењима до 1000 метара надморске висине; затим нижа планинина Заводиште са Јарињим кршом, Молашима, Јабукама и Бабиним брдом и Мечја раван у подножју Борка са Орлујаком, Сјеверовашем и Шумљатом главицом до 1200 метара надморске висине; и средња планина коју чине: Расток, Брежђе, Ћафе, Старчеви ломови, Чукари, Борак, Фрсте, затим дио Бијељежа од 1200 до 1700 метара надморске висине и издвојени катун Мокри до у високој планини испод врха Цмиљевице са 1967 метара надморске висине. Температурни односи, вјетрови и падавине до 900 метара надморске висине одговарају типу умјереноконтиненталне климе, која преовлађује у Беранској котлини, са јасно изражена четири годишња доба. У средњим висинским зонама од 900 до 1100 метара надморске висине заступљен је субпланински тип, изнад кога са висином клима прелази у планински тип са свјежијим и краћим љетима и нешто дужим зимама. Клима овог поднебља је повољна за развој пољопривреде и туризма, а погодује и спортско рекреативним и здравствено превентивним активностима.
Хидрографске вриједности чине бројни водотоци, изворчићи, извори, издани, врела и подземне воде. Највише извора и издана има на додиру кречњачких наслага и геолошки старијих метаморфних и рожначко-шкриљасих постојаних слојева. Издани на рожначким теренима су плитки, у сезони киша и топљења снијега набујају, а преко љета ослабе или пресуше. Најсиромашнији водом су кречњачки Ракови долови и рожначке Раскрснице, затим Стране и Заводиште у нижој планини и Старчеви ломови у средњој планини. Највећи водени ток и кичму хидрографске мреже чини Дапсићка ријека са својим притокама: потоцима, поточићима и ривама, изворима и изданима поред њеног корита. Њен ток је дуг око 12 километара од главног врела испод Тмушићких страна у реону Црног крша до ушћа у Лим на улазу у Тивранску клисуру. Текући наизмјенично између кречњачких и постојаних гранитних наслага дубоко је усјекла своје корито, око кога је својим наносима формирала шира или ужа проширења звана луке, лучице и лугови. Испод Овршина и Дабоваче усјекла се кроз стјеновите кречњачке слојеве градећи кањон окомитих страна, које достижу релативну висинску разлику од 150 метара на десној до 350 метара на лијевој страни свог тока. Главно врело Дапсићке ријеке је каптирано и уведено у широку водоводну мрежу, која осим Дапсића напаја Петњик, Горњу Будимљу, више поличких села и два привредна објекта. Изградњом водовода пресушиле су све ваде које су натапале, кукурузна поља, вртове, ливаде и воћњаке и сеоски атар у вегетационом периоду чиниле плодним и бујним. То се негативно одразило на пољопривредну дјелатност, а нарушена је и природна средина биљног и животињског свијета и еколошке вриједности. Угрожен је рибљи фонд племените поточне пастрмке. Нестало је извјесне свјежине и задовољства, које је пружало корито ријеке свјежином текуће воде и купалиштима у њеним вировима, а нестале су и бројне редовничке воденице. Цијели дапсићки простор обилује бујном вегетацијом. Нема пустих и необрађених терена, осим неколико окомитих стијена (листара) и каменитих гребена који штрче из бујне вегетације. Такве су листре Дабоваче, Цицибана, Стуравног и Врањег крша, купасти каменити гребен Јарињег крша и неколико мањих чука и чукара. Свуда, па и на неприступачним теренима и листрама, расте самоникли биљни свијет. Зато је овај простор, у периодима када би се становништво прориједило, како је било у 17. и 18. вијеку, брзо добијао непрекидан шумски покривач. Знатне висинске разлике и други фактори условили су настанак разноврсне биљне вегетације. На основу тога издваја се неколико вегетационих појасева различитих вриједности: појас долинских шума и шикара у врзинама поред међа, путева и поред корита ријеке и потока; појас мјешовитих лишћара у којима преовлађује храстова шума; појас букових шума на осојним странама и на вишим надморским висинама; појас мјешовитих листопадно-четинарских шума и појас четинарских шума - омарâ на висинама преко 1200 метара надморске висине. Шумски појасеви су испрекидани пропланцима, пашњацима, ливадама и обрађеним пољима. Распрострањен разноврстан вегетациони покривач омогућује станиште разним животињским врстама: зецу, срни, дивљој свињи, јазавцу, вјеверици, јежу, куни, ласици, видри, твору, дивљој мачки, лисици, вуку, медвједу итд., као и разним врстама птица пјевачица, грабљивица и селица: тетријеб, креја, јаребица, дјетлић, славуј, кос, голуб, врабац, сјеница, дрозд, кукавица, сврака, врана, гавран, сова, буљина, ћук, кобац, соко, орао мишар, патка, рода, ластавица итд., затим разним врстама водоземаца, гмизаваца, риба и других. Нужно је обезбиједити адекватну заштиту станишта и контролу лова у циљу одржавања богатсва животињских врста у њиховим стаништима. Од домаћих врста преовлађују: говече, које се све интензивније гаји стајски, затим свиња, овца, коза, коњ, кунић, кокошка, патка, гуска, ћурка, пас и мачка. Са урбанизацијом сточни фонд је јако опао и измијенила се структура бављења сточарством. Катунско сточарство је готово напуштено. Нестали су бројни буљуци оваца. Само мали број домаћинстава са својим не више тако бројним стадима издиже на катуне. Умјесто тога гаје се по једна или двије краве у стајама. У односу на ранији период нешто је повећано гајење свиња и живине. У новије вријеме запажено је повећање броја пчелињих друштава, као и нешто интензивнији почеци аматерског бављења овом привредном граном.
Некада су се на овом подручју гајиле разноврсне ратарске културе. Највише се гајио кукуруз (коломбоћ), затим пшеница (озима и јара), јечам, раж, овас и помало хељда. Данас је стање другачије. Бујне подваднице под кукурузом претворене су у сјенокосне ливаде, са којих готово свако домаћинство прехрањује по једну или двије краве у стајама. Врло мало се гаје житарице. Нешто мало је узнапредовало повртларство. Највише се гаји кромпир, затим купус, лук, боранија, пасуљ, грашак, паприка, парадајз, краставац, цвекла, ардаква, шаргарепа, тиква итд. Рељеф дапсићког простора, физичке особине, клима и могућност наводњавања пружају повољне услове за гајење шљива, јабука и другог континенталног воћа. Највише се гаји шљива, иако је шљиварство у опадању због оболијевања шљиве пожегаче (дебелице) од шарке, а друге врсте захтијевају интензивније и стручно бављење воћарством, за које још увијек нема довољно интереса и навике. Ни гајење јабуке није у складу са условима због неразвијеног тржишта и откупа. Зато многи засади јабука ишчезавају. И остале воћне врсте: крушке, трешње, вишње, ораси, шефтелије, брескве и дуње, гаје се спорадично и недовољно су заступљене у односу на могућности. Због непостојања тржишних услова, брендирања и откупа производа није створен интерес за интензивнијим бављењем воћарством, зато преовлађује уситњена производња за домаће потребе. Дапсиће је као село мало присутно у историографији и литератури. Помиње се више успутно у подацима о окружењу. Трагови битисања праисторијских људских заједница мало су запажени на овом простору и недовољно истражени. Нејасни су подаци о насељености и становницима прије римских освајања. Потрвени су трагови тих старобалканских становника. Римска насеља су сравњена са земљом, а нису сачувана ни њихова имена. И након словенске колонизације овај удаљени крај остао је доста дуго изван видокруга византијских хроничара. Нешто јаснија су сазнања из периода српске средњовјековне државе, о којем уз материјалне трагове постоје и писани подаци. Село Дапсиће се помиње у Будимљанској жупи у 13. вијеку као дио великих црквених и властелинских посједа. Из скромних извора, међу којима су најзначајније катастарске пописне књиге зване дефтери (тахрир дефтерлери) сазнајемо да је Дапсиће као село кнежина и катун наставило своје бивствовање и након турске окупације. До великог расељавања и раскућа старог дапсићког становништва Србљака-Хашана дошло је у другој половини 17. и у 18. вијеку, а нарочито у двјема великим сеобама 1690. и 1737. године. Тада је дошло до готово потпуног ишчезавања становништва и раскућа у Горњем Полимљу. Дапсићко становништво се најприје јако разриједило, а затим потпуно ишчезло. Њиве и ливаде прекрио је коров и шикаре, а понегдје и непрекидан шумски покривач. Од стариначких родова није остао нико ко би сачувао предања и традицију. Нови становници дошли су овамо преко комског развођа, Трешњевика и Црног Врха из Лијеве Ријеке, Братоножића, Куча, Пипера, Дробњака и осталих Брда. За тај период расељавања и раскућа старог србљачког становништва и досељавања нових становника постоје доста конфузна и нејасна предања појединих досељених братстава са родословима по мушкој линији.
У овом од ока хроничара и центара моћи удаљеном крају било је примјера чојства и јунаштва, заштите слабих и нејаких, као и оних скаредних, за које је требало доста труда и времена да се искоријене из обичаја и навика током времена. Односи међу људима и новим разнородним братствима и племенима, као и оним затеченим Србљацима-Хашанима постали су препознатљиви дио идентитета људи овога краја, који су сплемењавањем и родбинским везама неопажено и неформално ушли у племенску организацију Васојевића. Разграничењем Црне Горе и Турске у доба књаза Данила, овај крај је једном неприродном и неправедном границом подијељен на Горње Васојевиће у Црној Гори са Андријевицом као средиштем и Доње Васојевиће прекограничне у Турској, гдје је подигнут нови град Беране као војно, управно и привредно средиште. Одлуком Берлинског конгреса Дапсиће је поново остало преко границе у Доњим Васојевићима под турском окупацијом. Настао је период сталних зађевица, немира и честог раскућа. То је кулминирало масовним устанцима у овом крају, учешћем у Балканским ратовима, потпуним ослобођењем од вишевјековне турске окупације и припајањем истородној матици Црној Гори. И преко Дапсића су се преламали сви могући утицаји, које је настајало као православни етнички ентитет српске националне свијести и црногорске државности. Оно има бурну прошлост, повезану са збивањима у окружењу, која не заслужује да се заборави. Сва дешавања на овом простору дио су регионалних и свјетских збивања, а локални је само појавни облик као специфичност овога краја и привид сложених противурјечности међу великима и моћнима, који одлучујуће дјелују на заокрете историје. Дапсићани су борећи се за свој опстанак учествовали у борбама за ослобођење ширих балканских простора: Старе Рашке, Црне Горе, Босне и Херцеговине и Југославије, које је плаћено многим животима и расутим гробовима. Њихове жртве вриједне су помена, а њихово јунаштво је за поштовање и дивљење. Многима су остали гробови тамо гдје су гинули неопојени и необиљежени и зато често заборављени. Кроз заједнички живот у борби за опстанак разнородна дапсићка братства су се међусобно орођавала и уједињавала на територијалном принципу у смислу новог облика сплемењавања. Усавршавала се њихова територијална и војна организација, осјећај блискости и заједништва. Уједињено и ослобођено Дапсиће је постало село сложних људи патријархалне културе, породичног и братственичког угледа. Ослобођењем 1912., 1918. и 1945. године ушло је у састав Црне Горе и Југославије, у еру културног препорода и преображаја. Значајна достигнућа уградило је у анегдоту и легенду која се згуснула и постала историја. Данас на почетку 21. вијека Дапсиће је ушло у састав своје истородне домовине суверене и независне Црне Горе, која се одлуком већине на референдуму 21. маја 2006. године издвојила из заједничке државе са Србијом и стреми узвишеним дометима свјетске цивилизације од које нас дијели тешко бреме историјске заосталости због дугог периода окупације и вјековне борбе за ослобођење и опстанак.